Nemoguće je razumijeti ovisnost, a da se ne upitamo kakvo olakšanje ovisnik nalazi, ili se nada da će naći u drogi ili ovisničkom ponašanju.

Na fiziološkom nivou, zavisnost od droge je pitanje moždane hemije koja se poremetila pod uticajem supstance. Ali, ne možemo da svedemo ljudska bića na njihovu neurohemiju; a čak i da možemo, ljudima se fiziologija mozga ne razvija nezavisno od životnih događanja i emocija. Zavisnici to naslućuju. Ma koliko bi lako bilo da se odgovornost za njihove autodestruktivne navike prikači hemijskom fenomenu, retki među njima to čine. Retki među njima prihvataju uski medicinski model zavisnosti kao bolesti, uprkos svojoj stvarnoj vrednosti tog modela.
Koja je istinska fatalna privlačnost narkotičkog iskustva? To je pitanje koje sam postavio mnogim svojim klijentima u klinici Portlend. “Imaš tu nogu i stopalo, jadne, otekle, pune čireva – crvene, vrele i bolne”, kažem Halu, četrdesetogodišnjaku sklonom šali, jedom od nekoliko mojih muških pacijenata koji nemaju krivični dosije. “Moraš da se vučeš svakog dana do urgentnog da bi dobio antibiotike intravenozno. Imaš HIV. I nećeš da odustaneš od ubrizgavanja spida. Šta bi pretpostavio da je iza svega toga za tebe?”
“Ne znam”, promrmlja Hal; desni bez zuba prigušuju mu reči. “Da pitaš bilo koga… bilo koga, uključujući i mene, zašto bi unosio u svoje telo nešto što će u sledećih pet minuta učiniti da balaviš, izgledaš gnjilo, znaš, iskrivi ti moždane talase do tačke u kojoj ne možeš razumno da razmišljaš, inhibira ti sposobnost govora – i onda ćeš još da to uradiš ponovo”. “A daje ti i nogu punu apscesa”, dodajem, kako bih pomogao. “Da, nogu punu apscesa. Zašto? Stvarno nemam pojma”.
U martu 2005. godine imao sam sličnu diskusiju sa Alenom. Takođe četrdesetih godina, takođe sa HIV-om, Alen je nekoliko dana ranije bio u bolnici Vankuver zbog oštrih bolova u grudima. Rečeno mu je da je to verovatno bio ponovni napad endokarditisa, infekcije srčanih zalistaka. Odbivši da bude primljen u bolnicu, Alen je umesto toga zatražio drugo mišljenje u urgentnom delu bolnicu Sent Pol, gde su ga ubeđivali da je sve u redu. Sada je bio u mojoj ordinaciji, radi treće procene.
Pri pregledu mogu da vidim da on nije akutno bolestan, ali da je svejedno u očajnom stanju. “Šta da radim, doco?”, pita on, podižući ramena i bespomoćno, preneraženo šireći ruke. “Okej”, kažem ja, pregledajući njegov karton. “Tvoj otac je umro od srčane bolesti. Ti si ozbiljan pušač. Imaš istoriju endokarditisa zbog intravenoznog uzimanja droge. Ja ti lečim srčanu insuficijenciju i sada su ti noge otekle jer ti srce ne pumpa krv dovoljno efikasno. Tvoj HIV kontrolišu jaki lekovi, a zbog hepatitisa C jetra ti se jedva drži. Ali, ti i dalje ubrizgavaš. I pitaš mene šta bi trebalo da radiš. Šta ne valja u ovoj slici?”
“Nadao sam se da ćeš to reći”, odgovara Alen. “Moraš da mi kažeš da sam jebeni retard… To je jedini način na koji ću naučiti”.
“Okej”, udovoljim mu. “Ti si jebeni retard”.
“Hvala, doco”.
“Ali, problem je u tome što ti nisi jebeni retard; ti si zavisnik. I kako mi to da razumemo?”
Alen je umro četiri meseca kasnije, modar i hladan, u ponoć, na podu svoje sobe u obližnjem hotelu. Ubrizgavao je, kružile su glasine, lošu turu metadona ukradenu provalom u lokalnu apoteku i kasnije sečenu sa kristalnim metom i ko zna čime još. Prema izveštajima patologa, taj mali pokušaj nezavisne trgovine drogom izazvao je smrt najmanje osam ljudi.
“Ne plašim se smrti”, rekao mi je jednom klijent. “Ponekad se više plašim života”.
Taj strah od života kakvog su ga oni iskusili, kod mojih pacijenata obrazuje osnovu za kontinuirano korišćenje droga. “Ništa me ne dotiče kad sam urađen, nema stresa u mom životu”, rekla mi je jedna osoba – tu konstataciju je moguće čuti od mnogih zavisnika. “Čini da samo zaboravim”, rekla je Dora, okoreli korisnik kokaina. “Zaboravim na svoje probleme. Ništa se nikad ne čini toliko lošim, dok se ne probudiš sledećeg jutra, a onda je još gore…”.
Leta 2006. godine Dora je napustila Portlend, preselila se nazad na ulicu i prostituisala se za drogu. U januaru je umrla od višestrukih apscesa na mozgu, na odeljenju za intenzivnu negu bolnice Sent Pol.
Alvin je u svojim pedesetima, stamen, debelih ruku, bivši kamiondžija – dugoprugaš. Na metadonu je kako bi kontrolisao svoju heroinsku zavisnost, ali je u skorije vreme počeo sve više da uzima kristalni met. “Prvi deo dana čini da osećam kao da hoću da se ispovraćam”, kaže”, ali posle osam-devet cimova lule… Kako se od toga osećam? Prvo, kao budala, ali, ne znam, to je ritual, rekao bih”.
“Evo šta ja čujem”, uzvraćam. “Za privilegiju da ti bude muka i da se osećaš kao budala trošiš hiljadu dolara mesečno. Jel’ to pričaš?” Alvin se nasmeje. “Mada, povraćam samo od prvog cima za taj dan. Uradi me na neki način, što traje tri do pet minuta i onda… kažeš sebi, zašto sam to uradio? Ali, tada je već prekasno. Nešto te tera da i dalje radiš i to je ono što se zove zavisnost. I ja ne znam kako da to obuzdam. Kunem se Bogom, mrzim to sranje, iskreno mrzim to sranje.”
“Ali, ti i dalje dobijaš nešto od toga”. “Pa, da, ili ne bi to radio, očigledno – to je kao da doživljavaš orgazam, rekao bih”.
Pored zavisničkog neposrednog i trenutnog, orgazmičkog rasterećenja, droge imaju moć da bolno učine podnošljivim i jednoličnu svagdašnjicu vrednom življenja. Kao šare na tapiseriji, repetitivne teme se pojavjuju u mojim razgovorima sa zavisnicima; droga kao emocionalni anestetik; kao protivotrov strahotnom osećaju praznine; kao tonik protiv zamora, dosade, otuđenosti i osećaja neadekvatnosti; kao olakšatelj stresa i socijalni lubrikant… i, mada možda samo na kratak momenat – ona može otvoriti portale duhovne transcendentnosti.
***
Mnogo više nego potraga za zadovoljstvom, hronična upotreba supstanci je zavisnikov pokušaj da pobegne od muke. Sa medicinske tačke gledišta, zavisnici sami sebi daju terapiju za depresiju, anksioznost, posttraumatski stres, čak i hiperkinetički poremećaj.
Zavisnosti uvek vode poreklo iz bola, bilo da se on oseća otvoreno, ili je skriven u nesvesnom. Oni su emotivni anestetici. Heroin i kokain, koji su oba moćna sredstva protiv fizičkog bola, takođe olakšavaju psihičku nelagodu. Životinjski mladunci koji su odvojeni od svojih majki se lako mogu umiriti niskim dozama narkotika, isto kao kada bi bol koju osećaju bila fizička.
Bol kod ljudi funkcioniše isto. Isti centri u mozgu koji interpretiraju i “osećaju” fizički bol takođe bivaju aktivirani tokom iskustva emocionalnog odbijanja: na snimcima mozga oni se “upale” pri doživljaju socijalnog ostrakizma isto kao što bi to učinili da su ih aktivirali fizički štetni stimulansi. Kada ljudi govore o tome da se osećaju “povređeno”, ili da imaju emocionalnu “bol”, ne bivaju apstraktni ili poetični, već naučno vrlo precizni.
Život zavisnice od teških droga obeležen je viškom bola. Nije ni čudo što žudi za olakšanjem. “Za nekoliko trenutaka pređem iz potpunog jada i ranjivosti do totalne neranjivosti”, kaže Džudi, tridesetšestogodišnja zavisnica od heroina i kokaina koja sada pokušava da se ratosilja te dvodecenijske navike. “Imam mnoge probleme. Mnoge razloge zašto to koristim. da se otarasim tih misli i emocija i da ih prikrijem”.
Pitanje nikad nije “Otkud zavisnost”, već “Otkud bol?”
Istraživačka literatura nedvosmisleno pokazuje: većina onih koji tvrdokorno zloupotrebljavaju supstance potiču iz zlostavljačkih domova. Većina mojih pacijenata je bila ozbiljno zapostavljana i maltretirana u ranom životnom dobu. Skoro sve zavisne žene koje naseljavaju Dauntaun Istsajd su bile seksualno napastvovane u detinjstvu, kao i mnogi muškarci. Autobiografski iskazi i dosijei žitelja Portlenda pričaju priče o bolu preko bola: silovanja, prebijanja, poniženja, odbijanja, napuštanja, neprestani atentati na karakter. Kao deca, bili su dužni da budu svedoci nasilnih odnosa, samopovređujućih životnih šablona i samoubilačkih zavisnosti svojih roditelja – i često su morali da vode brigu o njima. Ili su morali da paze mlađe rođake i da ih brane od zlostavljanja, čak i dok su sami trpeli dnevne povrede svojih tela i duša. Jedan čovek je odrastao u hotelskoj sobi u kojoj je njegova majka prostitutka dočekivala noćne procesije muškaraca, dok je njeno dete spavalo, ili barem pokušavalo da spava, na pomoćnom krevetu.
Moja proza nije dorasla zadatku prikazivanja takvih skoro nepojmljivih trauma. “Naše poteškoće ili nespremnost da poimamo iskustva drugih ljudi… su izraženije što su ta iskustva udaljenija od naših u vremenu, prostoru i po odlikama”, napisao je Primo Levi, koji je preživeo Aušvic. Tragedija masovne gladi na dalekom kontinentu nas može ganuti; ipak, svi smo osetili fizičku glad, ako i samo povremeno. Ali je potreban veći napor emotivne imaginacije da bismo saosećali sa zavisnikom. Spremni smo da saosećamo sa detetom koje pati, ali ne možemo da vidimo dete u odrasloj osobi koja se, duše fragmentirane i izolovane, prodaje da bi preživela, samo nekoliko blokova dalje od mesta na kojem kupujemo ili radimo.
Nemaju sve zavisnosti korene u zlostavljanju i traumi, ali ja verujem da se sve mogu povezati sa bolnim iskustvima. Bol je u centru svih zavisničkih ponašanja. Prisutna je kod kockara, zavisnika od interneta, kompulzivnog kupca i radoholičara. Rana možda nije toliko duboka, niti bol toliko intenzivna, a može biti čak i potpuno skrivena – ali je tu. Kao što ćemo videti, efekti ranog stresa i štetnih iskustava direktno oblikuju psihologiju i neurobiologiju zavisnosti u mozgu.

~ dr Gabor Mate, lekar & psihoterapeut
Iz knjige “U svetu gladnog duha – bliski susret sa zavisnošću”
Izdavačka kuća Kontrast obezbedila je čitaocima Beležaka popust od 20% na kupovinu ovog i drugih izdanja, unošenjem promo kupona “beleske” (bez Š) prilikom kupovine: https://kontrastizdavastvo.rs/…/knjiga-u-svetu-gladnog…